Vatromet?!

Bas volim kad dobijem zadatak tipa – nauci nekog ko ne zna ama baš ništ o kompjuterima da ti poćne obrađivat slike u fotošopu! Odakle krenit?

U toj shemi mi ćitav dan proletio… al nema veze… sve je plaćeno. Ev šef se ponudio da mi plaća troškove goriva za auto! Pa mislim ono… razmaziće me!

Taman kad sam pomislio da mi ope upala žlica u med… veli šef – “Oš ići s nama na vatromet?”

“Kakav vatromet?” – onak uputim moj poznati teleći pogled.

“Pa 5.11. je!”

“Aha, i meni tak na kalendaru piše! Ne kontam!” – i dalje tupo gledam

“Guy Fawkes?… Britanski parlament… explozija… jel ti ništ nije pozato?” – sve me u nevjeruci ćovjek ispituje…

“…” – ope teleći pogled

“V za vendetu?” – pokušava se hvatat za zadnju slamku!

“Aaaaaa…..” – upali mi se žarulja! Ono znam da tamo ima neki lik s plastićnim licom što je raznio parlament!

“Ćek, jel vi to slavite bombu u parlamentu il šta?” – sad ja kontriram…

“Ovaj, ne… slavimo to što nije uspio…” – sad vidim da i njem nešt nije jasno…

“Bez brige šefe, ajmo mi gledat vatromet”

Sjedamo u auto i nakon sat vremena puževog tempa stižemo u Brentwood. Ljudi ko mrava! Svi nosaju neke svijetleće štapove, svijetleće uši, sve neš veselo… Da se mene pita reko bi da je to “oversajzd kirbaj”. Te neke vožnje, te neke lizalice, te hrana, te glazba… ma vašar na ćetvrtu potenciju. Ono brijem da je bilo nekih možd 50 -70 tisuća ljudi!

Otežu s programom po obićaju. Negdje usput ulovim inormaciju da vatromet ove godine košta nekih 10 tisuća funti. Uhhhh… toliko para ode za 15 minuta showa… shmrtz…

I nakon što mi se noge pokoćile jer et… momak izašo u trenerci i ljetnim tenisicama (mulac, mulac, mulac…), poćelo odbrojavanje….

Kad je krenio vatromet, koliko sam skonto nekih par raketa je frknilo i explodiralo pri zemlji…. dim… vriska i ond… velićanstven vatromet. Ono ostadoh bez daha…. prvih pet minuta (što bi samo po sebi trebalo bit neki neslužbni rekord)… Rakete frcaju, boje se izmjenjuju. Ma velićanstveno.

I ond najednom… vrisak neke cure iza mene. Nisam se stigo ni okrenit kad najednom osjetim neku toplinu i tupi udarac u rame!

Komad rakete je pao odozgore i naletio na moje ćelićno rame. Pri sudaru s mojom općenito ćelićnom figurom, zafrknile iskre a ja u slow mošn okrećem glavu i uspjevam namignit coolerski curama iza sebe dok se iskre odbijaju od moje lice….

okej… možd sam malkice pretjero u zadnjem dijelu…

Istina je da sam baš neke kurate sreće i da baš od tolko ljudi baš mene strefi komad nećeg. Jebga.

Ono što me nekako najviše oraspoložilo je ćinjenica da se đukela stiltala do jaja. Poplašila se buke, praskova i svjetla! Još da je nju potrefilo – dan bi mi bio savršen!

Related Posts

6 thoughts on “Vatromet?!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *