It’s coming closer…

Slušam zvuk telefona… ćekam da mi se javi neki od poznatih glasova…

“Halo”

“Ej mama, ja sam… englez ” – uvijek to nekako napomenem… sam u slućaju da moji ne zaborave koji sam…

“Ejjj, pa di si? Otkud to da zoveš?”

Istina, rijetko kad nazovem kući. Lijen sam okrenuti broj… a biće mi jedan dan žao što nisam…

“Evo zovem da vidim šta ima, kako ste…” – smiren kao i obićno… ne želim ih uzrujavati…

“Jooj, evo… (poćinje glas da puca)… baš je tata vodio jednu grupu i eto… (glas se lomi) … išli su u Borovo selo… i sutra je obljetnica… (glas gotov… plać.)…”

“De Mama, skockaj se. Nemoj mi sad tu cmizdrit dok te zovem svake prijestupne!” – izigravam tough guy-a

“Ma sine, kad smo svi tako daleko i razbacani…(plać)”

“Mama. Slušaj!” – Bacam svoj zapovijedni ton, jer jedino ond znam da će me imalo poslušati… – “Reci mi. Jesi zdrava?”

“Jesam”

“Tata? Jel on?”

“Je”

“E, znaš da smo i ja i brat zdravi ko drenovi i da nam niš ne fali!”

“Pa znam…”

“E, imaš starog tamo, i kaki je taki de ga uštini i malo motiviraj. Pobogu dok smo ja i brat bili tamo uvijek si govorila kak nas se treba riješit.”

“Nisam tako mislila…(prestaje plać)”

“E sad Vas dvoje obnovite onu ljubav, i ni slućajno mi nemoj reć kak to misliš napravit. Ne želim noćne more o roditeljima!!”

“De jesi blesav (smjeh)…”

“E tako, sad kad si se skockala… jel vam treba šta?”

“Ma sve je okej… samo mi se malo stegnilo…”

“Ajde ajde, bolje planiraj božić i s ćime ćemo se poćastiti… daj mi tatu…”

Prićam par rijeći s tatom…

Normalno… preskaćem onaj dio o nesanici, neprospavanim noćima i onoj nesnosnoj glavobolji od sinoć. Naime… oko 9 uvećer je krenulo… i malo po malo postalo sve gore… do trenutka kada sam pomislio – LUDIM!!!

Htio sam si razbiti glavu! Probiti neku rupu u njoj da bol iscuri… Svaki zvuk iritantan. Svjetlo kao nož što bode u oći…

I svaki put kad uspijem zatvoriti oko krenu noćne more i skaćem iz kreveta u znoju. Pogledam na sat… i sav oćajan skontam da nisam spavao duže od 10 minuta… i tako cijelu noć… do nekih 4.30 ujutro…

Nakljukan tabletama, valjda od silne boli padam u nesvjest i napokon lovim nekih par sati sna…

Da li ću im to ikada reći? Sumnjam…

Neka ljudi misle kako je sve fajn… neka imaju mirne snove… Ionako znam da se previše brinu…

Proći će sve jednog dana…

Jer sutra je na žalost… ONAJ dan… and I am afraid…

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *